U zadnje vreme sve je više slučajeva (u našem 3D OPS REALITETU na žalost) u kojima dolazi do namernog ili pak slučajnog „kačenja“ beztelesnih bića (entiteta) na čoveka. Tom prilikom ova bića utiču na misaone procese čoveka, njegovo ponašanje, emocije i na kraju krajeva čak i na njegovo zdravlje.
U određenom broju slučajeva došlo je i dolazi do pokušaja potpunog preuzimanja kontrole nad telom domaćina. Pritom duh i duša domaćina bivaju potpuno potisnuti ili pak u najgorem slučaju istisnuti iz svog tela.
Fenomen opisan u prethodnom stavu je oduvek poznat u našem narodu kao „zaposednu-tost“ nečastivim, o kojoj će kasnije biti nešto više reči. Zvanična nauka se ovim fenomenom nažalost ne bavi ozbiljno, pa je time omogućeno da se ovo područje ljudskog dešavanja prekrije velom praznoverja, crkvenog religijskog učenja i holywood-skih dezinformacija.
Kako god bilo, terapija energetskog čišćenja zaposednutog ljudskog bića, (od strane ovih beztelesnih bića), mora i treba da se sprovodi egzorcističkom energijom. Radi lakšeg razumevanja terminologije, moram da naglasim, da je ova vrsta energije (tačno određenog tipa i kvaliteta), u stanju da natera beztelesno biće, t.j., entitet, da napusti svog domaćina.
Ipak, na svu sreću tokom zadnjih nekoliko godina, sve se veći broj psihijatara, psihologa i hipnoterapeuta (uglavnom su iz zapadnih zemalja) posvećuje ovom problemu. Prema sprovedenim istraživanjima poznatih lekara kao što su: Dr. Skot Peck, Dr. W. Baldwin, Dr. E. Fiore, Dr.I. Hickman i drugi, može se slobodno izreći tvrdnja da su nam se (svakom od nas na oko 75% populacije) tokom naših života prikačili jedan ili pak više „entiteta“. Oni mogu (ali i ne moraju) biti „ovozemaljskog“ porekla. Elem, napred spomenuti doktori ove „entitete“ nazivaju još i „privescima“ ili ti „prilepcima“, a prema engleskom nazivu za iste: „spirit attachments“.
U određenom broju slučajeva došlo je i dolazi do pokušaja potpunog preuzimanja kontrole nad telom domaćina. Pritom duh i duša domaćina bivaju potpuno potisnuti ili pak u najgorem slučaju istisnuti iz svog tela.
Fenomen opisan u prethodnom stavu je oduvek poznat u našem narodu kao „zaposednu-tost“ nečastivim, o kojoj će kasnije biti nešto više reči. Zvanična nauka se ovim fenomenom nažalost ne bavi ozbiljno, pa je time omogućeno da se ovo područje ljudskog dešavanja prekrije velom praznoverja, crkvenog religijskog učenja i holywood-skih dezinformacija.
Kako god bilo, terapija energetskog čišćenja zaposednutog ljudskog bića, (od strane ovih beztelesnih bića), mora i treba da se sprovodi egzorcističkom energijom. Radi lakšeg razumevanja terminologije, moram da naglasim, da je ova vrsta energije (tačno određenog tipa i kvaliteta), u stanju da natera beztelesno biće, t.j., entitet, da napusti svog domaćina.
Ipak, na svu sreću tokom zadnjih nekoliko godina, sve se veći broj psihijatara, psihologa i hipnoterapeuta (uglavnom su iz zapadnih zemalja) posvećuje ovom problemu. Prema sprovedenim istraživanjima poznatih lekara kao što su: Dr. Skot Peck, Dr. W. Baldwin, Dr. E. Fiore, Dr.I. Hickman i drugi, može se slobodno izreći tvrdnja da su nam se (svakom od nas na oko 75% populacije) tokom naših života prikačili jedan ili pak više „entiteta“. Oni mogu (ali i ne moraju) biti „ovozemaljskog“ porekla. Elem, napred spomenuti doktori ove „entitete“ nazivaju još i „privescima“ ili ti „prilepcima“, a prema engleskom nazivu za iste: „spirit attachments“.
Za sada postoje „samo“ četiri glavne vrste ovih ENTITETA. Svaka od ovih grupa ima svoje podgrupe i biće poređane prema svojoj hijerarhiji i snazi svojih uticaja na svog domaćina i to od onih najsnažnijih ka onima najslabijima:
- Demoni (entiteti sila tame – EST.),
- Demoni koji su sami došli spolja i nakačili se na domaćina,
- Demoni koji su poslati spolja na domaćina, snagom crno-magijskih rituala,
- Demoni koje domaćin sam generiše, tkz., unutrašnja demonija,
- Duhovi,
- Duhovi bolesti,
- Vanzemaljski entiteti (vanzemaljci sa drugih planeta, dimenzija i denziteta),
- Misaone forme (misaone forme koje su došle spolja na domaćina, kao i misaone forme koje je domaćin sam generisao).
Ovi entiteti pripadaju silama tame – EST, iako smo im mi ( ljudska bića), dali naziv – demoni. U stanju su da kontrolišu, manipulišu i preuzmu vlast kako nad nama kao 3D OPS bićima, tako i nad vanzemaljcima sa drugih planeta, dimenzija i denziteta koji su OPS orijentacije. Demoni su organizovani prema strogo propisanoj hijerarhiji koja je potpuno obrnuta od hijerarhije neba, te počiva na čisto feudalnom principu. Može se slobodno reći da je to svojevrsna hijerarhija mržnje. Čak ni Biblija nigde ne navodi tačan broj postojećih demona, niti sva njihova imena. Ono što se iz Svetog pisma sigurno može zaključiti jeste da je stvarno veliki broj sila, koje su suprotstavljene Božjem planu spasenja čoveka.
Područja demonskog napada
Beztelesna bića – demonski entiteti, su u stalnoj potrazi za svojim žrtvama. Od njihovog napada i pokušaja zaposedanja niko nije siguran. Znači, oni u kontaktu sa žrtvom vide i prepoznaju u njoj njena tamna mesta, (njenu unutrašnju prljavštinu na duhovnom, mentalnom, emotivnom i fizičkom nivou).Ta tama u žrtvi čini je podložnom demonskom uticaju i lakim plenom. Zaposedaju žrtvu te je u zavisnosti od njenog temperamenta, grešnosti i slabosti, mogu napasti:
- Na području zdravlja – najčešće napadani delovi tela od strane demona su: glava, stomak i želudac odmah ispod sternuma – grudne kosti. Razarajući, dugotrajan bol u glavi koji se ne može otkloniti ni sa jednim analgetikom, je samo jedan vid demonskog uticaja. Drugi vid je nemogućnost pamćenja i potpuna nezainteresovanost žrtve za bilo kakvo učenje. Ovo važi u slučaju da su bolovi fiksirani samo na jedan organ, mada ima slučajeva kada se bolovi usled demonskog uticaja premeštaju sa na primer želuca ili creva na bubrege a odatle na jajnike ili grudi (prsa).
- Na emocionalnom području – demoni svojim žrtvama generišu veliku nervozu i agresiju koje žrtva nesvesno (pod demonskim uticajem) usmerava prema sebi, a još više prema voljenim osobama i članovima porodice. Ovi uticaji u stanju su da rasture divna prijateljstva, divne ljubavi, vereništva i brakove bez ikakvog vidljivog i razumnog razloga. Ovaj slučaj će najbolje ilustrovati sledeći primer: mladić (koji je žrtva, a da toga nije ni svestan) zaljubljuje se u devojku sa kojom redovno i dugotrajno sprema ispite i naravno vremenom se rađa i žestoka strast. Strast je vodila ka seksualnom zadovoljenju. Dvoje zaljubljenih počinju ljubavnu igru, koja je mogla da se završi samo na jedan način. Međutim, demon je svojim uticajem naterao devojku da se u zadnjem trenutku, (a pre samog seksualnog spajanja) odvoji od mladića na vrlo grub način, te da ga odbije. Opet naravno bez ikakvog normalnog i prihvatljivog razloga. Žrtva se pod dejstvom napred rečenih uticaja oseća nevoljeno, i sudbinski izolovano od svih, pri čemu se kod iste javlja veliki osećaj emocionalne praznine,odbačenosti i neshvaćenosti.
- Na području poslova – demoni otežavaju žrtvi da pronađe bilo kakav posao. Što je najstrašnije, za takvu teškoću ne postoji (niti može da postoji) ni jedan normalan, opravdan i zdravom razumu prihvatljiv razlog. Ako žrtva nekim slučajem i dobije posao, ista ga iz potpuno neshvatljivih razloga vrlo brzo napušta ili se čak i ne pojavi na radnom mestu. Takvo ponašanje žrtve kod porodice i rodbine može izazvati samo revolt i pripremiti teren za nove svađe. Onima koji imaju svoj biznis, može se desiti da pod dejstvom demonskih uticaja taj biznis vrlo brzo propadne, bez obzira na veličinu tog biznisa, ili pak na veličinu bogatstva same žrtve. Iz normalnog i prihvatljivog ekonomskog stanja, odjednom se prelazi u krajnju bedu.
- Na području smisla i radovanja životu – svi napred navedeni razlozi mogu i kod mentalno najzdravije osobe izazvati pesimizam i depresiju, te negativan stav prema životu koji postaje nepodnošljiv za žrtvu. Žrtva nema nadu u bolje sutra i ne vidi izlaz iz vrzinog kola u kojem se našla.
- Na području želje za životom – Krajnji cilj realnog zla kojeg demon želi ostvariti jeste da očajnu žrtvu koja je izgubila želju za životom natera na samoubistvo. To postiže stvarajući spoznaju kod žrtve o sopstvenoj nepotrebnosti i bezpomoćnosti. To dovodi do potpune dezorganizacije žrtvinih sposobnosti kao i njenog bića u celini.
Materijalističko i hedonističko gledanje na život kod velikog broja ljudi, dovelo je i dovodi do gubitka vere. Kad malo bolje oslušnemo eter, možemo čuti vesti po kojima se sveštenstvo i monaštvo odmetnulo od crkvenog i monaškog kodeksa. Na svu sreću, takvih je malo ali ih ipak ima. Onda ne terba da nas čudi nimalo gubitak vere kod „običnog“ naroda. Čini se da su vera i praznoverje povezani po zakonu spojenih sudova. Što je manja vera, to je veće praznoverje. Praznoverje pak vodi narod u sve veće praktikovanje astrologije, magije, spiritizma, veštičarenja, okultizma, satanističkih rituala, čeneling seansi...itd. Sva sredstva javnog informisanja, počev od novina kao što su: „Zona“, „Treće oko“, „Iscelitelj“, „Mistika“...itd., pa preko knjiga i televizije do interneta, vrše popularizaciju i reklamiranje napred spomenutih praksi. Naravno, tu treba spomenuti i filmove i muziku koja slavi Satanu – „princa tame“. Eto na primer: na kablovskoj televiziji, na kanalima kao što su AXN; Sci – Fi gotovo istovremeno su se davale bar tri serije u večernjim terminima u kojima je prikazano veličanje zla. Na koji način? Pa tako, što je moćan vampir rešio da pomaže zgodnoj privatnoj detektivki u rešavanju teških paranormalnih slučajeva. Naravno, vampira niko ne proziva što tu i tamo „isisa“ neko lepo devojče (čitaj: ladno je ubije) tokom naravno sexa sa njom, jer bože moj, „čovek“ (čitaj: krvoločni ubica i demon) mora od nečeg da živi. Ali to i nije tako strašno, jer se zna da to što on radi – mora da radi. Strašno je to, što se takvo biće prikazuje kao pozitivan lik u celoj priči. U drugoj seriji, mislim da se zove: “Biti čovek“ pokušavaju da nam prikažu kako tri glavna lika u seriji, a to su: vampir, vukodlak i duh pokušavaju da žive u zajednici sa ljudima. Čak su na početku serije prikazali da se vampir bože moj hrani sa svime samo ne sa ljudskom krvlju. E onda su se loši ljudi umešali (kao i uvek) i naterali našeg junaka da se vrati svom zanatu, t.j., ispijanju krvi. Režiser je naravno dokazao da je vampir bio potpuno prisiljen na to, i da je ispravno postupio, kada je pobio pola ljudi iz jednog voza u metrou. Čovek gledajući te scene prosto uhvati sebe u tome da navija za jedno biće koje je u stvari demon i smatra ga u sledu događaja pozitivnim likom. Ovo ispiranje mozga je u toku i ne bi me iznenadilo da jednog dana vidimo glavnog satanu kao oličenje dobrote u nekoj od serija koje nam prezentuju. Znači, okruženi ovakvom propagandom, shvatamo (bar neki od nas) da „đavo i nije tako crn kao što izgleda“ i to je početak kraja svih moralnih normi. Biblija reče u Jovanovom otkrovenju: „Biće dozvoljeno sve što je bilo zabranjeno“. Svi smo bili svedoci po novinama, u jednoj trci da se usvoji zakon, po kojem incest između: oca i ćerke, majke i sina, brata i sestre, postaje dozvoljen, ali samo u slučaju kada incest teče po dogovoru i na uzajamno zadovoljstvo. Tako je ono što je bilo zabranjeno postalo dozvoljeno. Zato se ne treba čuditi što su najčešće žrtve demonskog napada osobe, koje se bave satanističkim ritualima, prizivanjem duhova, magijom, čaranjem, bajanjem itd. Čak su izloženi napadima i oni mladi ljudi koji vole da slušaju današnju „ rock“ i „metal“, muziku koja ima satanističku orijentaciju. Grupe kao što su; „Metalika“, „Pink Floyd“, „Led Zeppelin“, „Deep Purple“ „Rolling Stones“ i ostali, (a ima ih mnogo nažalost) truju svoje sledbenike najgorim mogućim sadržajem, a da o tome ovi nemaju pojma, ili što je još gore, nije ih ni briga. Čovek može biti izložen demonskim napadima zbog svoje krivice – grehovnosti, ali može biti izložen i bez nje. Kada je ljudsko biće (bilo ili jeste) izloženo u nekom dužem vremenskom intervalu delovanju ljudskog zla, tada ono doživljava veliki broj stresova u kontinuitetu, čime postaje predodređeno i lako dostupno za demonsko zaposedanje.
Razlozi za demonski napad
Ipak, svaki demonski napad može da se svede na bar četiri razloga zbog kojih se desio i to:
- Sa Božjom dozvolom – Bog ne dopušta da nam se desi zlo, ukoliko ga mi svojom slobodnom voljom ne prihvatamo jer Bog poštuje našu slobodnu volju. Drugim rečima, ako sami prihvatamo zlo kao nešto što je lepo i što se podrazumeva, Bog sigurno neće sprečiti zlo da nas iskušava, muči i zaposedne. U slučajevima kada više sile žele da se čovek što više pročisti iz nekog razloga, tada Bog dozvoljava i demonske napade pa čak i zaposedanje istog, jer zaposednutost nedužnog (to je neko koji nema grehovnost) predstavlja njegovo fizičko trpljenje. Kako reče jednom prilikom veliki ruski iscelitelj S.N.Lazarev: „što smo bliže Bogu, to nas više tuku“. Ovo je rečeno u kontekstu toga da je fizičko trpljenje samo mera pročišćenja ljudske duše. Čitajući knjige i žitija naših svetih otaca možemo spoznati, kako su isti bili mnogo puta za vreme svog monašenja izlagani demonskim napadima, iskušenjima pa čak i zaposedanjima. Sve te muke, kao i fizičko, mentalno, emotivno i duhovno trpljenje, bile su „date“ samo kao mera pročišćenja duše.
- Zbog magijskog delovanja – Ljudi su se tokom čitave svoje istorije od postanka, bavili magijom. Mnogi narodi su razvijali svoje načine da praktikuju magiju, pa tako razlikujemo: egipatsku, kabalističku, afričku, romsku, muslimansku, vlašku....itd. magiju. Opšti izraz za magijsko delovanje, jeste „čaranje“. „Čarati“ - znači : naškoditi drugome posredstvom demona ili ti đavola. Složićete se sa mnom da je u konačnom ishodu apsolutno nebitno, da li se neka akcija zove magijanje ili čaranje, jer su za žrtvu posledice katastrofalne. Ovo se može ostvariti: urokljivim okom, vezivanjem, prokletstvom, vradžbinom, urokom, nabacivanjem čini. U daljnjem tekstu ćemo za sve ove izraze koristiti samo jednu reč - magija. Znači, čest uzrok za demonske napade i zaposednutost ljudi u našem narodu jeste, magijsko delovanje baba Kurane, deda Kurajla i raznih drugih „crnih magova“. Danas je ovim magovima zbog tehnoloških mogućnosti mnogo olakšan rad. Za dobar i uspešan rad (uspešno nabacivanje magije) potreban je fizički kontakt između maga i žrtve. Nekad je za to bio dovoljan uzorak DNK ili nešto što je pripadalo žrtvi, a danas za to postoji telefon. Fiksni ili mobilni – nebitno. „Crni mag“ pozove svoju žrtvu telefonom. Kada se žrtva javi ne sumnjajući ništa, sa onim poznatim: „molim“, „da“, „halo“, (jer želi da ostvari kontakt), time je ona ostvarila glavni kontakt sa zlom i dala dozvolu svojom voljom da bude zaposednuta. Naravno, „crni mag“ tom prilikom spušta odmah slušalicu, dok žrtva misli: „gle, niko ne odgovara“ ili „pogrešna veza“. E taj kratki kontakt je dovoljan da se baci magija na žrtvu koja je odgovorila na poziv. Ako je žrtva svesna da je zove „crni mag“, tada treba da ćuti kada digne slušalicu, te kada vidi da se niko ne javlja, da odmah sama i prva spusti slušalicu. U tom slučaju se sva magija koju je „crni mag“ namenio svojoj žrtvi vraća „crnom magu“. Interesantno je napomenuti da se telefon, koji je upotrebljen pri magijskom uticaju ponaša i posle upotrebe kao magijski predmet, koji zrači u okolni prostor vrlo negativnu energiju.
- Zbog teške grehovnosti – Osnovni uzrok povećanom broju demonskog zaposedanja u vremenu u kojem živimo jeste, sve veći nedostatak vere i porast praznoverja. Ovo vodi još većoj grehovnosti na žalost. Perverzna seksualnost ljudskih bića, nasilje, drogiranje, pobačaji.... su realnost koja nas okružuje, ali i jedan od mnogih uzroka za demonska zaposedanja. Ove reči naravno nemaju za cilj da nekoga osude, da propagiraju crkvenu dogmu, sveto pismo, ili neki lažni moral, već samo pokušaj da se iznesu na svetlost dana činjenice u vezi sa ovom problematikom. Zar to nije strašno što danas ima sve više muškaraca/žena koji ne prezaju od toga da iz nekih svojih sebičnih razloga posegnu za magijom, kako bi „dobili“ za sebe ženu/muškarca i kako bi ih što više vezali za sebe. Žrtva naravno toga nije ni svesna, a već bez dotičnog/dotične ne može da živi. Bukvalno se stvara zavisnički odnos između žrtve i počinioca. Pošto taj i takav odnos nije nastao iz ljubavi (već zbog demonskih uticaja na zaposednutu žrtvu), žrtva pati bukvalno na svim nivoima svog postojanja. Zar to nije zločin? Zar to nije greh što se takav uticaj na slobodnu volju žrtve vrši uz pomoć magije (koja dovodi do demonije), a u ime Bože moj, ostvarenja: sexa, braka, dobijanja novca...nasledstva....Nije mali broj slučajeva u kojima je demonski uticaj izazvao neplodnost kod mladih žena. Žena zdrava i prava....muž zdrav i prav, a žena ne može da zatrudni. Da li je opravdano naneti ženi takvo zlo, samo zbog osvete npr. muškarca kojeg je „ostavila“ pre braka. Zar to nije zločin mešati se na taj način u nečiju sudbinu? Nije mali broj slučajeva u kojima je demonski uticaj izazvao bolest koja je dovela do smrti žrtve, samo zato što svekrvi ili tašti nije odgovarao partner njihovog deteta. Mnogo je primera...mnogo....
- Zbog obožavanja Satane – Satana se može obožavati direktno ali i indirektno. Osobe koje su na bilo koji način učestvovale ili pak prisustvovale spiritističkim seansama, satanističkim ritualima, u sektama i okultizmu vrlo su podložne i prosto predisponirane demonskim uticajima. Kada čovek živi po principu: „činim što želim, jer ja sam iznad ostalih“ itekako poštuje Satanu, jer je takav način razmišljanja temelj gnostičkog učenja Alistera Crowley – a – oca satanističke sekte i crkve. Mnogi mladi danas pristupaju (biraju) Sotoni svojom voljom, prosto iz protesta protiv načela i ubeđenja svojih roditelja, ili pak sredine u kojoj žive. Dobar deo mladih ljudi (oba pola) danas interesuje samo novac i dobar provod (šta god se pod tim podrazumevalo). Novac im treba da bi satima sedeli i blejali u nekom kafiću, bezciljno slušali muziku, da bi priuštili sebi bez mnogo truda avione i kamione (odnosno ’leba bez motike)...itd...itd. Ako to ne dobiju od roditelja milom (jer ovi to npr. ne mogu da priušte svojoj deci), tada ih ovi teško osuđuju, bivaju jako agresivni i pokušavaju da to dobiju van kuće ne prezajući ni od čega kako bi svoju potrebu ostvarili. Pozajmljuju novac od drugih, bacajući tako u dužnički odnos svoje roditelje ili se pak „sponzorišu“ zarad malo novca. Zar to nije krajnji vid nedostatka ljubavi prema samima sebi? Zar to nisu otvorena vrata za demoniju i demonske uticaje? Raditi samom sebi neke ružne stvari i to još svojom voljom, inicira Vrhovno zlo na delovanje. Mlado biće će se osloboditi roditeljske „stege“, ali će zato pasti u robovski odnos prema Satani. Izlazak iz tog ropstva je jako težak i nije bez posledica. Uostalom, Sotona nikada više ne ostavlja potpuno na miru svoj bivše poklonike. Ono što mu je uskraćeno od njih, traži od njihovih potomaka. Zar je to malo novca i malo provoda vredno toga?
- Usamljenost i dosada – Usamljenost i dosada kao takvi ne predstavlaju razlog za demonsko zaposedanje, ali ta stanja (svesti i duše) su pogodna za demonsko približavanje osobi. U duhovnom svetu niko nema pravo na nas, osim ako mu mi to ne dopustimo svesnim ili pak nesvesnim činom. Poznati psihijatar Scott Peck je proučavao slučajeve demonskog zaposedanja iz razloga usamljenosti. Iako su to bili pacijenti sa različitim psihičkim problema i dijagnozama, vremenom su svi prihvatili demonsko približavanje kao svog zamišljenog druga.
Demon se može „ugnezditi“ u:
- auri, t.j., u energetskom omotaču koji se prostire oko fizičkog tela žrtve,
- neku od čakri,
- bilo kojem delu ljudskog tela ili pak organu (glava, vrat, grudi, srce, seksualni organi, ekstremiteti),
Ukoliko je za demonsko zaposedanje razlog magijsko delovanje (lično ili tuđe), tada se demoni (jedan ili više njih) mogu „ugnezditi“ na jedno ili više navedenih mesta. Sve zavisi od zadatka kojeg su dobili od „crnog maga“, a to može da obuhvata opseg delovanja: od nemanja sreće u životu, novca, partnera, pa do totalnog gubitka zdravlja, i na kraju smrti žrtve. U svakom slučaju, žrtve su maksimalno: razdražljive, uznemirene, prepune strahova, osećaju gušenje, lupanje srca, skače im pritisak, imaju strahovite glavobolje, osećaju beznađe...itd...itd. Simptoma je zaista mnogo i vrlo su različiti od slučaja do slučaja. Ono što je važno znati jeste, da demonski uticaj na zaposednutu žrtvu deluje na svim nivoima i to bez izuzetka.Smatram da treba reći bar nekoliko reči o fenomenu „unutrašnje“ demonije. Kod ove vrste demonije se dešavaju potpuno isti simptomi kao i pri svakom drugom demonskom napadu, ali sa tom razlikom što ovaj napad nije došao spolja. Došao je iznutra, iz same unutrašnjosti bića žrtve, jer ga ona sam generiše. Znači, žrtva generiše demoniju, t.j., kreira svog ličnog demona (jednog ili više njih) koji onda napada i muči svoju žrtvu na isti način kao i svi ostali demoni. Naravno, ova žrtva je takođe podložna napadima demona spolja, kao i svaka druga, samo što je razlika u tome da je ista već zaposednuta. Može se reći da je ovaj vid demonije teži i opasniji od ostalih, jer se čak i posle egzorcizma može ponovo pojaviti. Ne zaboravite, žrtva sama generiše demoniju.
Sve što je do sada izneto u prethodnom tekstu može da izazove kod čitaoca kako nevericu tako i sumnju. Naravno, kada sve liči na naučnu fantastiku. Ali ne! Budite sigurni da je sve napred izneto daleko od naučne fantastike. Na žalost, sve što je rečeno sveta je istina, i za to postoje pisani dokazi koji su zabeleženi u radu Katoličkih sveštenika - egzorcista.
DUHOVI
U duhove spadaju duhovi umrlih ljudskih bića koji su iz nekog, bilo kog razloga, nastavili da egzistiraju na našem nivou postojanja, t.j., na trećem denzitetu, i u oblasti postojanja bića koja su Orijentisana Prema Sebi – skraćena oznaka bi nam bila: 3D OPS.
Znači ovi duhovi su odbili da prođu kroz poznati nam tunel (na čijem se kraju vidi svetlost)koji vodi ka petom denzitetu ili pak svetu mrtvih. Pošto imaju eterično telo duhovi ne mogu postojati u 3D OPS svetu, već obitavaju u srednjem astralnom svetu, koji je tesno isprepletan sa našim fizičkim svetom. U toj zoni oni gube svoj osećaj za vreme, dok je njihovo ponašanje uslovljeno njihovom bivšom ličnošću. Još uvek su svesni sebe i svoje okoline, a svoje eterično telo i dalje doživljavaju kao fizičko telo. Takvi duhovi će svesno ili nesvesno iskoristiti svaku priliku da pronađu domaćina, kroz čije će telo moći da nastave da žive svoj život onako, kako su i navikli još za života. Ličnosti ljudi sa jako izraženim egom, sa jakim osećajem straha, krivice, griže savesti, tuge, pravdoljubivosti, kao i želje za osvetom nakon nasilne smrti, mogu naterati duh tih ljudi da nakon njihove smrti odbije da ide tamo gde treba. Ovakvoj odluci može doprineti takođe i jaka emocionalna vezanost za ljude, mesta ili pak događaje, jaka predubeđenja koja nemaju veze sa realnošću, pa čak i obična radoznalost.Postojao je jedan zabeležen slučaj pre par godina u Nišu. Najstariji član jedne niške porodice, je tokom noći ispustio svoju dušu. Duh dede koji je bio vrlo arogantan čovek, sa prostačkim ponašanjem i izražavanjem i nadasve jakim egom odbio je da ode u svet mrtvih. Pošto je za života bio i vrlo sebičan čovek između ostalog, nakačio se svom unuku od 6 godina, kako bi kroz njega nastavio da živi život okorelog sebičnjaka. Kako su to ostali ukućani primetili? Pa dete je iz čista mira postalo preko noći agresivno prema ostalim članovima porodice, počelo je da psuje na najprostačkiji način i u svemu je neodoljivo počeo da podseća na preminulog dedu. Kada su rečeni događaji dostigli svoju kulminaciju, užasnuti roditelji deteta su potražili pomoć, i naravno, kada je duh dede „isteran“ iz deteta, sve se vratilo na normalu. Kada se kod nek osobe koja je do određenog trenutka svog života živela sasvim normalno svoj život primeti nagla promena, kao na primer, jaka osetljivost na svetlost – nakon provere bi se sigurno utvrdilo da je ista „zaposednuta“ duhom osobe koja je umrla u atomskoj eksploziji ili pak nekom jakom požaru. Kroz praksu je primećena i jaka tendencija da se duhovi izuzetno ljubomornih i posesivnih ljudi i žena nakon svoje smrti „zakače“ na svoje žive bračne supružnike. Preminuli roditelji se zbog svoje ljubavi i svoje potrebe da zaštite rođeno dete često zakače za njega.Sa duhovne tačke gledišta posmatrano, kačenje mrtvih duša – duhova preminulih ljudi na žive ljude (bez obzira na to da li su oni srodnici ili ne) izaziva drastično kršenje slobodne volje žrtve na dva nivoa i to: prvo, za to kačenje niko od žrtve nije tražio niti dobio dozvolu, a drugo, duh svojim prisustvom utiče na misaone procese i obrasce ponašanja žrtve. Znači da rezimiramo, ovi entiteti se nakon svoje smrti nakače na žrtvu, te nastavljaju da žive svoj život kroz telo žrtve. Duh se može „ugnezditi“ u:
Mnogi duhovi ljudskog porekla, tokom svoje egzistencije u telu žrtve pokušavaju da dožive nešto što su za svog života propustili. Iz tog razloga, vrlo brzo nakon „kačenja“, žrtva počinje da primećuje kako nešto nije u redu sa njom. Odjednom počinje da joj se menjaju ustaljeni ukusi, počinje da joj prija hrana koju ranije nije volela, počinje da razmišlja drugačije, da se ponaša drugačije.
U svojoj knjizi npr., Dr. W. Baldwin navodi interesantan slučaj jedne mlade i zgodne devojke. Odmah nakon smrti svog oca devojka je naglo počela mnogo da jede i naravno brzo goji. Njen otac je umro od raka creva i pošto nije mogao jesti čvrstu hranu umro je gladan.U trenutku svoje smrti “nakačio” se svojoj rođenoj ćerki, nakon čega je ona dobila neutoljiv apetit. Interesantan primer, zar ne?
Kada ljudsko biće u trenutku svoje smrti doživi neku jaku traumu kroz svoj bol (umrli u nesreći, u vatri, od napada životinje...) ili kroz svoj strah (smrt od davljenja u vodi, živom pesku, blatu....) tada će duh nakon „kačenja“ preneti na svoju žrtvu i svoje jake emocije u vezi sa datom traumom. Žrtva će početi iz čista mira da se plaši letenja avionom i visine, užasavaće se duboke vode, blata, vatre,...itd.
Na ovom mestu moram dati malo obrazloženje: duhovi mogu da nam prenesu kroz podsvest svoje emocionalne traume vezane za trenutak njihove smrti, ali to treba da razlikujemo od naših emocionalnih trauma vezanih za sećanja na naše smrti iz naših prethodnih života. Ako je iracionalan strah od tačno određene smrti prisutan u nama od naše najranije mladosti, tada znamo da je to naše. U suprotnom slučaju, to pripada duhu – privesku koji je u međuvremenu postao naš „podstanar“.
Interesantna su mesta gde sve možemo pokupiti naše „podstanare“. Tako na primer: bolnice su mesta gde se duhovi neposredno preminulih pacijenata, najčešće kače na žive pacijente, bolničko osoblje, ili pak posetioce. Mesare su na primer mesta gde se okupljaju duhovi preminulih ljudi koji su za života bili okrutni, bezdušni, ubice, silovatelji....itd. Zašto u mesarama? Pa u mesarama ima ostataka krvi na mesu koje prodaju, a ove duhove privlači krv.
Svako ljudsko biće ima svoju određenu prirodnu zaštitu protiv prodora ovih entiteta s polja. Nažalost, ova prirodna odbrana ili zaštita nije svemoguća, i može da oslabi u nekim trenutcima usled: bolesti, emocionalne traume, depresije, histeričnog napada, anestezije,... itd. Što je ćovek psihički slabiji, nezreliji, tim pre je podložniji kačenju pogotovo demona i vanzemaljskih entiteta. Ovo je posebno izraženo kao pojava u svim slučajevima „čeneling“ seansi (seansi „kanalisanja“ – prizivanje duhova kroz medijume ili pak table za prizivanje istih). Kako se to dešava? Pa eto, organizuje se žurka i naravno, kao što to uvek biva, neki dokon i radoznao mladić, ili pak devojka, predlože da se takva seansa održi. Po pravilu kreću uveravanja prisutnog društva od strane predlagača, da je to sve pod kontrolom i bezbedno, jer se to kod njegove baba Kurane redovno radilo, i sve je bilo u redu. Međutim, istina je sasvim drugačija. To su vrlo opasne seanse, jer se tokom istih, pored prizvanih duhova, redovno pojave i već spomenuti demoni i vanzemaljski entiteti. Od svih prisutnih stradaće samo oni čija je prirodna zaštita najslabija, čija je psiha najslabija i najlabilnija. Zbog te svoje slabosti postaće prolazna mahala (svratište) za sve entitete, jer mnogi će doći i otići, ali će mnogi i ostati, kako bi nesmetano uživali u životnoj energiji svog nesretnog domaćina. Hraneći se tako životnom energijom svog domaćina, u stilu energetskih vampira, krše duhovni zakon jer to rade protiv slobodne volje svog domaćina. Ova navika ih svrstava u OPS orijentisane entitete.
O duhovima bolesti nema se šta puno reći, jer predstavljaju bar za sada vrlo neistraženu oblast. Ono što mogu da kažem, duhovi bolesti su duhovi vrste. Tu se misli isključivo na duhove koji pripadaju svetu životinja. Postoje duhovi (iz tog sveta) koji su prisutni na astralnom nivou čak iz doba dinosaurusa i tvrdim da ti duhovi mogu postati ljudskim bićima - duhovi zaštitnici. Postoje stari, prastari šamanski rituali po kojima se ovi duhovi zaštitnici biraju za glavnog duha zaštitnika ili pak za njegove pomoćnike. Svaki duh zaštitnik ima svoje pomoćnike (jednog ili više njih) za svaki svet (denzitet) posebno. Duhovi pomoćnici se razlikuju i po boji i po izgledu, a u zavisnosti od vrste zadataka koje treba da obavljaju i denziteta na kojem treba da ih obavljaju. Svaki duh zaštitnik može imati kao i svaki general svoju vojsku duhova. Ovde moram napomenuti da duhove zaštitnike i njihove pomoćnike ne treba mešati sa duhovima bolesti, mada i oni mogu da nanesu zlo ljudskom biću, ukoliko onaj kome „služe“ reši da nekome uz njihovu pomoć nanese zlo. Oni su ovde spomenuti prosto zato, što isti pripadaju svetu duhova i pripadaju duhovima vrste, ali se ipak razlikuju od duhova bolesti. Duhovi bolesti se ne mogu svrstati u pripadnike duhova vrste, bar ne onih vrsta iz nama poznatog životinjskog sveta. Pošto ovi duhovi imaju izgled i veličinu životinja koje ne potiču sa ovog sveta, može se smatrati da pripadaju vanzemaljskim entitetima, ili pak entitetima drugih dimenzija i denziteta.
Sve što je do sada izneto u prethodnom tekstu može da izazove kod čitaoca kako nevericu tako i sumnju. Naravno, kada sve liči na naučnu fantastiku. Ali ne! Budite sigurni da je sve napred izneto daleko od naučne fantastike. Na žalost, sve što je rečeno sveta je istina, i za to postoje pisani dokazi koji su zabeleženi u radu Katoličkih sveštenika - egzorcista.
DUHOVI
U duhove spadaju duhovi umrlih ljudskih bića koji su iz nekog, bilo kog razloga, nastavili da egzistiraju na našem nivou postojanja, t.j., na trećem denzitetu, i u oblasti postojanja bića koja su Orijentisana Prema Sebi – skraćena oznaka bi nam bila: 3D OPS.
Znači ovi duhovi su odbili da prođu kroz poznati nam tunel (na čijem se kraju vidi svetlost)koji vodi ka petom denzitetu ili pak svetu mrtvih. Pošto imaju eterično telo duhovi ne mogu postojati u 3D OPS svetu, već obitavaju u srednjem astralnom svetu, koji je tesno isprepletan sa našim fizičkim svetom. U toj zoni oni gube svoj osećaj za vreme, dok je njihovo ponašanje uslovljeno njihovom bivšom ličnošću. Još uvek su svesni sebe i svoje okoline, a svoje eterično telo i dalje doživljavaju kao fizičko telo. Takvi duhovi će svesno ili nesvesno iskoristiti svaku priliku da pronađu domaćina, kroz čije će telo moći da nastave da žive svoj život onako, kako su i navikli još za života. Ličnosti ljudi sa jako izraženim egom, sa jakim osećajem straha, krivice, griže savesti, tuge, pravdoljubivosti, kao i želje za osvetom nakon nasilne smrti, mogu naterati duh tih ljudi da nakon njihove smrti odbije da ide tamo gde treba. Ovakvoj odluci može doprineti takođe i jaka emocionalna vezanost za ljude, mesta ili pak događaje, jaka predubeđenja koja nemaju veze sa realnošću, pa čak i obična radoznalost.Postojao je jedan zabeležen slučaj pre par godina u Nišu. Najstariji član jedne niške porodice, je tokom noći ispustio svoju dušu. Duh dede koji je bio vrlo arogantan čovek, sa prostačkim ponašanjem i izražavanjem i nadasve jakim egom odbio je da ode u svet mrtvih. Pošto je za života bio i vrlo sebičan čovek između ostalog, nakačio se svom unuku od 6 godina, kako bi kroz njega nastavio da živi život okorelog sebičnjaka. Kako su to ostali ukućani primetili? Pa dete je iz čista mira postalo preko noći agresivno prema ostalim članovima porodice, počelo je da psuje na najprostačkiji način i u svemu je neodoljivo počeo da podseća na preminulog dedu. Kada su rečeni događaji dostigli svoju kulminaciju, užasnuti roditelji deteta su potražili pomoć, i naravno, kada je duh dede „isteran“ iz deteta, sve se vratilo na normalu. Kada se kod nek osobe koja je do određenog trenutka svog života živela sasvim normalno svoj život primeti nagla promena, kao na primer, jaka osetljivost na svetlost – nakon provere bi se sigurno utvrdilo da je ista „zaposednuta“ duhom osobe koja je umrla u atomskoj eksploziji ili pak nekom jakom požaru. Kroz praksu je primećena i jaka tendencija da se duhovi izuzetno ljubomornih i posesivnih ljudi i žena nakon svoje smrti „zakače“ na svoje žive bračne supružnike. Preminuli roditelji se zbog svoje ljubavi i svoje potrebe da zaštite rođeno dete često zakače za njega.Sa duhovne tačke gledišta posmatrano, kačenje mrtvih duša – duhova preminulih ljudi na žive ljude (bez obzira na to da li su oni srodnici ili ne) izaziva drastično kršenje slobodne volje žrtve na dva nivoa i to: prvo, za to kačenje niko od žrtve nije tražio niti dobio dozvolu, a drugo, duh svojim prisustvom utiče na misaone procese i obrasce ponašanja žrtve. Znači da rezimiramo, ovi entiteti se nakon svoje smrti nakače na žrtvu, te nastavljaju da žive svoj život kroz telo žrtve. Duh se može „ugnezditi“ u:
- auru, t.j., u energetski omotač koji se prostire oko fizičkog tela žrtve,
- neku od čakri,
- bilo koji deo ljudskog tela ili pak organ (glava, vrat, grudi, srce, seksualni organi, ekstremiteti),
- bilo koji organ svog napuštenog i preminulog tela, a za koji se zna da će biti presađen u primaoca putem transplantacije.
 |
| Zaokružene prilike: u kapuljači i ljudski lik |
 |
| Zaokružena dva ljudska lika u krošnji drveta |
 |
| Slikano mobilnim telefonom |
Mnogi duhovi ljudskog porekla, tokom svoje egzistencije u telu žrtve pokušavaju da dožive nešto što su za svog života propustili. Iz tog razloga, vrlo brzo nakon „kačenja“, žrtva počinje da primećuje kako nešto nije u redu sa njom. Odjednom počinje da joj se menjaju ustaljeni ukusi, počinje da joj prija hrana koju ranije nije volela, počinje da razmišlja drugačije, da se ponaša drugačije.
U svojoj knjizi npr., Dr. W. Baldwin navodi interesantan slučaj jedne mlade i zgodne devojke. Odmah nakon smrti svog oca devojka je naglo počela mnogo da jede i naravno brzo goji. Njen otac je umro od raka creva i pošto nije mogao jesti čvrstu hranu umro je gladan.U trenutku svoje smrti “nakačio” se svojoj rođenoj ćerki, nakon čega je ona dobila neutoljiv apetit. Interesantan primer, zar ne?
Kada ljudsko biće u trenutku svoje smrti doživi neku jaku traumu kroz svoj bol (umrli u nesreći, u vatri, od napada životinje...) ili kroz svoj strah (smrt od davljenja u vodi, živom pesku, blatu....) tada će duh nakon „kačenja“ preneti na svoju žrtvu i svoje jake emocije u vezi sa datom traumom. Žrtva će početi iz čista mira da se plaši letenja avionom i visine, užasavaće se duboke vode, blata, vatre,...itd.
Na ovom mestu moram dati malo obrazloženje: duhovi mogu da nam prenesu kroz podsvest svoje emocionalne traume vezane za trenutak njihove smrti, ali to treba da razlikujemo od naših emocionalnih trauma vezanih za sećanja na naše smrti iz naših prethodnih života. Ako je iracionalan strah od tačno određene smrti prisutan u nama od naše najranije mladosti, tada znamo da je to naše. U suprotnom slučaju, to pripada duhu – privesku koji je u međuvremenu postao naš „podstanar“.
Interesantna su mesta gde sve možemo pokupiti naše „podstanare“. Tako na primer: bolnice su mesta gde se duhovi neposredno preminulih pacijenata, najčešće kače na žive pacijente, bolničko osoblje, ili pak posetioce. Mesare su na primer mesta gde se okupljaju duhovi preminulih ljudi koji su za života bili okrutni, bezdušni, ubice, silovatelji....itd. Zašto u mesarama? Pa u mesarama ima ostataka krvi na mesu koje prodaju, a ove duhove privlači krv.
Svako ljudsko biće ima svoju određenu prirodnu zaštitu protiv prodora ovih entiteta s polja. Nažalost, ova prirodna odbrana ili zaštita nije svemoguća, i može da oslabi u nekim trenutcima usled: bolesti, emocionalne traume, depresije, histeričnog napada, anestezije,... itd. Što je ćovek psihički slabiji, nezreliji, tim pre je podložniji kačenju pogotovo demona i vanzemaljskih entiteta. Ovo je posebno izraženo kao pojava u svim slučajevima „čeneling“ seansi (seansi „kanalisanja“ – prizivanje duhova kroz medijume ili pak table za prizivanje istih). Kako se to dešava? Pa eto, organizuje se žurka i naravno, kao što to uvek biva, neki dokon i radoznao mladić, ili pak devojka, predlože da se takva seansa održi. Po pravilu kreću uveravanja prisutnog društva od strane predlagača, da je to sve pod kontrolom i bezbedno, jer se to kod njegove baba Kurane redovno radilo, i sve je bilo u redu. Međutim, istina je sasvim drugačija. To su vrlo opasne seanse, jer se tokom istih, pored prizvanih duhova, redovno pojave i već spomenuti demoni i vanzemaljski entiteti. Od svih prisutnih stradaće samo oni čija je prirodna zaštita najslabija, čija je psiha najslabija i najlabilnija. Zbog te svoje slabosti postaće prolazna mahala (svratište) za sve entitete, jer mnogi će doći i otići, ali će mnogi i ostati, kako bi nesmetano uživali u životnoj energiji svog nesretnog domaćina. Hraneći se tako životnom energijom svog domaćina, u stilu energetskih vampira, krše duhovni zakon jer to rade protiv slobodne volje svog domaćina. Ova navika ih svrstava u OPS orijentisane entitete.
DUHOVI BOLESTI
O duhovima bolesti nema se šta puno reći, jer predstavljaju bar za sada vrlo neistraženu oblast. Ono što mogu da kažem, duhovi bolesti su duhovi vrste. Tu se misli isključivo na duhove koji pripadaju svetu životinja. Postoje duhovi (iz tog sveta) koji su prisutni na astralnom nivou čak iz doba dinosaurusa i tvrdim da ti duhovi mogu postati ljudskim bićima - duhovi zaštitnici. Postoje stari, prastari šamanski rituali po kojima se ovi duhovi zaštitnici biraju za glavnog duha zaštitnika ili pak za njegove pomoćnike. Svaki duh zaštitnik ima svoje pomoćnike (jednog ili više njih) za svaki svet (denzitet) posebno. Duhovi pomoćnici se razlikuju i po boji i po izgledu, a u zavisnosti od vrste zadataka koje treba da obavljaju i denziteta na kojem treba da ih obavljaju. Svaki duh zaštitnik može imati kao i svaki general svoju vojsku duhova. Ovde moram napomenuti da duhove zaštitnike i njihove pomoćnike ne treba mešati sa duhovima bolesti, mada i oni mogu da nanesu zlo ljudskom biću, ukoliko onaj kome „služe“ reši da nekome uz njihovu pomoć nanese zlo. Oni su ovde spomenuti prosto zato, što isti pripadaju svetu duhova i pripadaju duhovima vrste, ali se ipak razlikuju od duhova bolesti. Duhovi bolesti se ne mogu svrstati u pripadnike duhova vrste, bar ne onih vrsta iz nama poznatog životinjskog sveta. Pošto ovi duhovi imaju izgled i veličinu životinja koje ne potiču sa ovog sveta, može se smatrati da pripadaju vanzemaljskim entitetima, ili pak entitetima drugih dimenzija i denziteta.
Duhovi bolesti su mali po svojoj veličini, opakog su izgleda i vrlo sposobni da ljudskom biću nanesu zlo. U najvećem broju slučajeva poprimaju oblik grozomornog pauka ili pak još grozomornijeg oktopoda. Detektovani su i mužjaci i ženke koje pripadaju ovoj vrsti entiteta. Kada se „ugnezde“ u čovečje telo, ženke imaju tendenciju da naprave gnezdo sebi i mladima, jer se kao po pravilu u čovečije telo „ugnezde“ onda, kada nose svoje mlade, ako to može tako da se kaže. Tada se i ženka i njeni mladi hrane ljudskim mesom, kostima i energijom (naravno ne u ljudskom fizičkom telu) već u keteričnm – kalup telu. Dok se to dešava, ljudsko biće oseća strahovite bolove u zaposednutim delovima tela, organima, ekstremitetima. Zamislite ako možete sav intenzitet bola koji se dešava, u trenutcima kada vam neko kao zarije nož u kost, npr. potkolenicu ili predeo risa, (i to naravno bez anestezije), te ga onda vrti po njegovoj uzdužnoj osi levo ili desno. Verujte da je to bol koji tera suze na oči. Nijedna poseta zvaničnoj zdravstvenoj instituciji na žalost neće uroditi plodom, jer se neće moći utvrditi pravi uzrok tolikim bolovima i problemima. Tokom „čišćenja“ organizma od duhova bolesti, javlja se takođe jak bol i užasan smrad, a koji pak potiče iz njihovog „gnezda“. I na kraju da naglasim: od ovih entiteta nema zaštite, pa shodno tome, svako ljudsko biće može biti izloženo (jednom ili više puta) njihovom napadu.
